Biokovo

 

Jutros idemo na vrh sv Jure, najviši vrh Biokova. Valjda sam bila u nekom stanju pomućenja uma kad sam to odlučila. Radi se o usponu od 1400 m visinske razlike gore i isto toliko dolje.

Krećemo iz Velikog Brda i staza odmah kreće strmo po stijeni, ali ide cik cak i podnošljivo je. Nešto mi govori da to neće dugo tako ostati. I nakon 30 ak min kreće strm uspon po siparu. Za one koji ne znaju, sipar su usitnjene stijene na koje kad staneš, one se koturaju, više ili manje. I dalje je dobro jer se ide cik cak i po siparu pa ide nekako. Ali onda dolazi prava katastrofa- strm sipar i uspon po njemu tako strmom. Ok, savladam i to jer se ide uz rub stijene pa se jednom rukom držim za stijenu, a u drugoj mi je štap kojim hvatam oslonac da se ne otkližem dolje. Začudo, nisam u strahu , ali kad pomislim da ću ovuda morati dolje- dođe mi slabo! Mora biti neka druga staza. Ponavljam mužu- ja se ovuda neću spuštati, malo mu već idem i na živce. Ja ću radije i cestom od vrha natrag, pa ako treba i 30 km tako, nego ovuda! Kad smo se popeli, gledam ja taj sipar i ne vjerujem da sam se tuda popela. 

Stajemo nakon sve te muke i jedem pecivo s nutellom-kad se penjem to mi jedino da snagu za dalje, nikakvi sendviči mi ne pomažu. Pogled na otoke je nevjerojatan, vide se Brač, Hvar i Vis s jedne strane, a Mljet, Lastovo, Korčula i Pelješac s druge strane. I penjemo se dalje. Staza je strma, ide po stijeni, sad sam već i umorna, ali ide nekako. Hodamo i hodamo. I nakon 4 sata izlazimo na cestu. Sad bi se trebalo nastaviti penjati po stijeni, ja ne mogu više pa odlučujem po cesti. Muž ide po stijeni. Na kraju smo došli istovremeno. Ukupno smo se penjali 4 i pol sata ,na pauzu smo potrošili pola sata. Pola sata pauze za 1400 m uspona. Nema ovdje vremena za duže ako se želimo vratiti do mraka dolje. 

I sad slijedi iznenađenje- na vrhu nema ni planinarskog doma ni okrijepe. Ponijeli smo 2 l vode, to smo više manje popili jer je bilo iznenađujuće vruće za kraj listopada. Što sad? Ima druga staza koja nema taj strmi sipar, ali spuštat se 4 sata bez vode? To neće ići. 

Zaustavljamo jedne ljude i molimo da nas cestom povezu dolje do kuda mogu, odbijaju i kažu da nemaju mjesta. Iako kad krenu, vidim da imaju. I u tom trenu se javlja naša spasiteljica, mlada cura koja se zove Marijana. Pita nas jel trebamo prijevoz jer je čula da se raspitujemo.  I ona je planinarka, razumije nas. Vozimo se dolje i stajemo kod Skywalka. Nisam ni znala da je to ista cesta. Marijana kaže da će se ona tu popeti malo na obližnje brdo, na skywalku je već bila jutros, a mi idemo sada. Za skywalk se karte kupuju samo internetom , svakih sat vremena gore može 20 vozila. Pita nas čuvarica imamo li kartu, kažemo da ne jer smo se popeli do sv Jure i sad smo stigli ovdje i ona nas odlučuje nagraditi besplatnim ulaznicama. U jednom trenu ostajemo i skroz sami, naslikavamo se, snimam i video… Krećemo autom dolje, cesta je uska i nije ju lako ni odvesti, zato i puštaju aute svakih sat vremena. I onda nailazimo na konje koji šeću po cesti. Vozimo polako, spuštenih prozora i jedan konjić turi glavu nama u auto. Šteta , nemamo ništa za jelo. 

Naša Marijana vozi nas skroz do Velikog Brda, do našeg auta i zahvalni smo joj do neba! Razmjenjujemo brojeve, pozivamo ju kod nas u Sisak ako bude blizu, jer ovakva ljubaznost se ne zaboravlja lako. 

Vraćamo se u apartman, sjedimo na terasi uz zalazak sunca i uživamo. Kakav je ovo bio dan!